Kandić: Nije utopija biti sindikalac

Sa mladima, od kojih većina ne zna šta je sindikat i koja je njegova uloga u društvu, treba pričati i edukovati ih, kako bi ih aktivirali i ohrabrili u uverenju da nije utopija biti sindikalac, izjavio je član Izvršnog odbora Sekcije mladih Saveza samostalnih sindikata Srbije, Bojan Kandić.

Samo neposrednim pristupom i kontinuiranim radom možemo im prići i edukovati ih, kako bi sindikat prepoznali kao sredstvo zaštite radničkih prava i borbe za bolje sutra za sve njih, rekao je Kandić u intervjuu za sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije.

„Jer, današnja radnička prava u našoj zemlji i širom sveta i potpisani kolektivni ugovori su plod nečijeg minulog rada, sindikalnog delovanja, borbe, krvi i znoja. Ona nisu pala sa neba, već su se naši sindikalni preci izborili za to“.

S obzirom na to da nam, posebno zbog naših potomaka, nije dozvoljena predaja, mi tu borbu moramo nastaviti uprkos problemima kojih će uvek biti, istakao je on.

Prema rečima Kandića, koji je od nedavno i sekretar Veća SSSS za opštinu Trstenik, sindikat u svom genetskom kodu mora imati zapisan pravac kako doći i ostvariti bolje sutra.

„Od nas zavisi da li će sindikat, koji se nalazi na istorijskoj prekretnici, nestati, biti zamenjen ili će nastaviti svoj život, uz neophodne reforme u organizaciji“.

U tome najveću ulogu imaju mladi, koji donose novu energiju i, znanjem, talentom i idejama, mogu značajno doprineti na vidljivosti i prepoznatljivosti sindikata, kao i poboljšanju njegovog imidža u društvu, smatra Kandić.

Ali, mladih nije dovoljno u sindikatu, jer je veliki broj, njih, oko 21 odsto, prvenstveno nezaposlen, dok je većina apatična i neaktivna, bez ikakvog poverenja u institucije ove države i, zbog egzistencijalnih razloga, planiraju da napuste zemlju.

„Zato moramo ući u škole, na društvene mreže, objasniti mladima šta je sindikat, čemu služi, kad je i kako nastao, koja je njegova misija i vizija“, rekao je Kandić, koji je na nekadašnji Dan republike – 29. novembar, simbolično, mladima u Trsteniku organizovao tribinu na tu temu.

„Bio sam pozitivno iznenađen odzivom i interakcijom sa mladima, što je još jedan dokaz da sa mladima treba pričati i raditi“.

Kandić smatra da ćemo, kontinuiranim nizom akcija i aktivnosti na terenu, odlaskom u firme, škole, pojačanim radom na reklami sindikata na uličnim štandovima i preko društvenih mreža, stvoriti bolji imidž naše organizacije.

„Mislim da je SSSS uradio dobru stvar sa novim projektom digitalizacije sindikata e-sindikat. Iskoristiti prednost tehnologije, uvezati sva dokumenta i ljude u sindikatu, olakšati njihovo komuniciranje i omogućiti brzu razmenu informacija, ideja i dokumenata“.

„Cilj je stvoriti sindikat vidljivijim i dostupnijim svima“, dodao je Kandić, ukazavši da naša organizacija ima glomazan sistem, koji u mnogim delovima ne funkcioniše.

„Većinu veća, odbora i predsedništva samostalnih sindikata i sindikata na teritoriji, uglavnom, vode ljudi koji su ili pred pragom ili su prešli prag penzije. Na pojedinim teritorijama postoje ljudi samo na papiru, koji su tu godinama, ušuškani u svojim foteljama, bez motiva da bilo šta rade ili preduzmu. Kada ljudi to vide, ne možete očekivati podršku“, smatra Kandić.

Ipak, ukoliko uspemo da stvorimo povoljniju klimu za radnike, za šta je potrebno i postavljanje „crvene linije“, preko koje se ne sme ići, i komentari će biti pozitivniji i neće biti tolike potrebe za ulicom i štrajkom.

Spoj mladosti i iskustva je, prema njegovoj proceni, najbolji recept za uspeh.

„Kroz svoje delovanje u Sekciji mladih SSSS nastojim i nastojaću da mladi mogu i moraju da se izbore za svoje mesto u rukovodilačkim strukturama sindikata. To vam je kao u fudbalu, kad tim ‘ostari’ i ne daje rezultate, mora da se podmlađuje i menja,to je jednostavno priroda nametnula kao normalno i logično“.

Odlazak mladih se, prema njegovim rečima, može zaustaviti samo stvaranjem uslova za njihovo normalno odrastanje, školovanje i zapošljavanje.

On je, kao primer, naveo Trstenik, koji je, zahvaljujući Prvoj peteletki, u kojoj je nekada radilo 16.000 ljudi, imao najveće plate u bivšoj Jugoslaviji.

Stagniranjem i propadanjem tog nekadašnjeg giganta, stao je i ceo grad, broj zaposlenih u Petoletki sveo se na svega dve do tri hiljade, sa izuzetno niskim primanjima, dok preostali teško dolaze do posla i, ne retko, se iseljavaju.

Pohvalivši mlado i energično rukovodstvo lokalne samouprave, koje se trudi da napravi vedriju sliku te opštine, Kandić naglašava da će se, „samo ulaganjem u radna mesta i zdravu privredu, roditi zdrav Trstenik i cela Srbija“.

Osvrnuvši se na nov način rada, koji u poslednje vreme forsiraju poslodavci kako bi smanjili svoje troškove i rizik od zaraze, Kandić je izrazio bojazan da će, i po okončanju pandemije, u velikoj meri zadržati radnike „kod kuće“.

„To nekim radnicima i odgovara, ali u globalu jako je loše nemati živi kontakt sa ljudima i biti na ‘izvoru’ dešavanja i informacija. Reč je o još jednom vidu stvaranja savremenih robova, koji će usled tehnološkog napretka smanjiti njihov kontakt, druženje, pa tako i volju i želju za reakcijom i nekim vidom borbe za sebe i svoju radnu zajednicu. Zato treba naći načina kako to sprečiti i kako do tih ljudi doći i pristupiti im“.

„Jer, pobednik je onaj koji veruje u pobedu“, zaključio je Kandić.