Govor predsednika Ljubisava Orbovića povodom 120 godina SSSS

Drage koleginice, drage kolege, uvaženi gosti, smatram za osobitu čast, što mi je pala u dužnost, da vas, u ime uprave Radničkog Saveza, pozdravim sa dobro nam došli, započeo je Luka Pavićević rad prvog Kongresa Radničkog saveza.
Ja mogu samo da dodam, hvala vam što ste danas ovde, u velikoj dvorani Doma sindikata, na Akademiji povodom 120 godina od tog prvog Kongresa; na obeležavanju velikog jubileja – 120 godina postojanja i rada SSSS.
Početkom prošlog veka, u vreme kada je nastao Radnički savez, nadnice su bile male, radno vreme i eksploatacija radnika neograničeni.
Iz predkongresnog saopštenja 1903 godine, znamo kakve su bile društvene i ekonomske prilike u Srbiji, u to vreme – citiram: „dok je Srbija za nepunih 50 godina napravila duga od pet stotina miliona dinara, dok je od tog novca plaćala nebrojene liferante, dok su ovi, sa svoje strane u skupštini odobravali ogromne budžete na vojsku i vojne potrebe, jer im je tim putem kapalo po malo narodnih para u duboke džepove, dok su narodni oci obećavali dukat i cvancik, a ustvari sve više trpali na narodna leđa, dotle se naš narod pod tolikim teretom povijao, klecao, posrtao, propadao, dotle je naš seljak ostajao bez zemlje, a naš zanatlija bez imanja i alata, dotle se po koji fabrički dimnjak podizao, da objavi novo doba u životu naše otadžbine….Srbija, u težnji da postane kulturna zemlja, pravila je izdatke koji su prevazilazili njenu snagu, a teret je padao na narod“- završen citat.
Radnici se počinju izdvajati kao zaseban društveni red, kao posebna klasa, od 1890 godine, a već od 1894 počinje se slaviti Prvi maj.
Mladi radnički pokret naglo se razvijao, i preko svakog očekivanja, tako da je bilo neophodno dati mu jednu organizaciju koja bi obuhvatila sve, koja bi svima davala podsticaja za rad, i ceo rad činila jednostavnim.
U Radnički savez ušli su radnički sindikati, kojima je cilj bio uređivanje radnih odnosa, pomoć članovima u štrajkovima, u nemanju rada, zadruge za uzajamnu pomoć u bolesti, smrti, nesrećnim slučajevima i starosti, proizvođačke i potrošačke zadruge.
Pod pritiskom organizovanih radnika, začet je i socijalni dijalog. Poslodavci, vlasnici malih i velikih manufaktura, zanatskih radionica i fabrika, pod pritiskom organizovanih radničkih pobuna i štrajkova, pristajali su na neke ustupke i razgovore sa radnicima. I opet, ovo je postajala praksa samo tamo gde su se radnici udružili i formirali sindikat.
Jer, kako je i tada bilo očigledno, „neorganizovani radnici trpe najgoru eksploataciju, te da su organizovani radnici, posle dugih i teških borbi, uspeli da, u ponekim zanatima, skrate radno vreme i uvećaju nadnice.
Nadnice su naši preci nazivali „gladnim nadnicama“ jer su bile u neskladu sa cenama životnih namirnica i postale nepodnošljive za radnike.
Kako je danas?
Iako su nominalno povećane i plate i minimalna zarada, cene osnovnih životnih namirnica su bitno porasle, više nego što je objavljena zvanična inflacija, pa standard pada.
Minimalna zarada ne pokriva troškove minimalne korpe, čiji sadržaj neću komentarisati, izuzev da ceo njen mesečni sadržaj može da stane u jednu torbu. Prosečna zarada takođe ne pokriva troškove prosečne korpe.
Postavlja se pitanje zašto samo mi, u čitavoj Evropi, imamo dve potrošačke korpe, minimalnu i prosečnu, zašto pravimo toliku razliku među radnicima? Zašto je procenjeno da je nekima dovoljna minimalna, a nekima je potrebna prosečna korpa, ako znamo da ni jedna ni druga nisu dovoljne?
Nezadovoljstvo zbog besomučnog izrabljivanja i eksploatacije izazivalo je radničke štrajkove koji su započeli još 1901 godine – pa su štrajkovali tipografi, knjigovesci, radnici u vojnoj šivari, ciglari, berberi, ali su ti štrajkovi, zato što su bili neorganizovani, završili neuspehom.
Kao prvi i najglavniji uslov za uspeh jednog štrajka, tumačili su naši preci, je, citiram, da gospodar ne može naći druge radnike, ne samo u dotičnoj varoši, već i u susednim, zatim u celoj zemlji, pa čak ni u inostranstvu. Zato je neophodno da radnici budu dobro organizovani u celoj zemlji, a i da stupe u vezu sa inostranim organizacijama. I tada je prepoznat značaj solidarnosti ali i međunarodne saradnje.
Danas, pored radnika koji se dobrovoljno udružuju i formiraju sindikate, imamo svojevrstan fenomen: sindikate, uz ucene i pretnje, formiraju direktori i političke partije. Imamo i primere bivših ministara rada koji formiraju sindikate i vrše pritisak na zaposlene da se u njih uključe. Sve ovo sa jednim ciljem, da se razbije jedinstvo radnika i postojeći sindikati, da se sve njihove akcije i aktivnosti, svi njihovi zahtevi i zalaganja obesmisle.
U svim svojim borbama imali su radnici protiv sebe saveznike: policiju i preduzetnike, buržoaske partije i ŽUTU ŠTAMPU. Ali i vlasti koje uvek stoje uz preduzetnike, a protiv radnika“.
Već 1907. godine sindikati su morali da brane radne uslove i prava zadobivena u ranijim borbama, ali ne zato što su ona bila zadovoljavajuća, već zato što su značila napredak u odnosu na prethodne.
To je lekcija koju smo i mi naučili, moramo se najpre izboriti za očuvanje dostignutih prava, i borba mora biti svakodnevna, budnost, solidarnost i blagovremeno reagovanje imperativ.
Sindikalnom pokretu u Srbiji, ni tada, kao ni danas, nisu pravila smetnje ni verska, ni nacionalna ni politička pocepanost. Citiraću vam deo osnovnih načela Statuta SSSS: zaposleni se dobrovoljno i slobodno učlanjuju u samostalne sindikate Srbije bez obzira na nacionalnu, versku, polnu, političku i drugu pripadnost.
Dakle, od osnivanja do danas, mi ostajemo verni principima demokratije, jednakih prava za sve, ravnopravnosti i veliki borac protiv bilo kakvog oblika diskriminacije, što dokazujemo u svim našim aktivnostima.
Zbog velike nezaposlenosti, izazvane krizom i materijalnom bedom radništva, iz Srbije se, tih godina, iseljavala radna snaga, i to većinom tehnički obučeni radnici: bravari, stolari, krojači. Ili kako stoji u izveštaju „Srbija liferuje Evropi radnu snagu za radno tržište“ – završen citat.
Da li i sada liferujemo radnu snagu?
Naši radnici, mladi, obrazovani, stručnjaci i majstori ko god može, odlaze iz zemlje.
Po procenama OECD-a, poslednjih decenija iz Srbije u zemlje OECD-a, godišnje legalno emigrira i do 50.000 ljudi.
Ponavljam apel koji smo već uputili: da plate ustanu, a mladi ostanu, da dobiju šansu da rade, zarađuju, napreduju. Da svoju budućnost vide u svojoj zemlji.
Najnovija moda je uvoz stranih radnika koji rade po 12 i više sati za zaradu manju od minimalne. Otpuštaju se naši radnici koji su u firmama godinama radili. To se dragi moji uvek i sada zove socijalni damping. Da li zaista postajemo zemlja raj za strane poslodavce, i pakao za rad i radnike, bilo da su stranci ili domaći. Da li se manipulisanjem brojem onih koji odlaze, pravi alibi, za zamene naših radnika stranim radnicima, koji manje koštaju? Uveren sam da ste čuli za primer 40 radnika, članova našeg sindikata iz sektora ugostiteljstva i turizma, koji su dobili otkaz i istog dana su zamenjeni radnicima uvezenim iz Azije?
I niko ne brine što naši ljudi odlaze, bolja alternativa je jeftina radna snaga koja se uvozi, jer profit je jedino važan, osnovna briga poslodavaca je kako ga višestruko povećavati, kako uštedeti na radniku i uvećati lične bankovne račune.
Još jedna ilustracija stanja na početku 20. veka. 1901 godine, znači pre udruživanja u Radniči savez, prepoznat je problem koji je, i danas, na žalost aktuelan. Naime, u Radničkom listu, koji je zbog toga i zabranjen, objavljen je tekst pod nazivom „Industrijsko meso“, u kome je pisalo o nesrećnim slučajevima koji su pogađali radnike u „tadanjim“ fabrikama u Srbiji, pa je list tražio zakonsku zaštitu života i zdravlja za radnike.
Sada imamo zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, ali na radnom mestu u proseku godišnje smrtno strada više od 50 radnika, teško povređenih je oko 3,5 hiljade.
Drage koleginice i kolege, poštovani gosti,
Sa svakim zakonom naša su prava manja, sve je više poslodavaca koji koriste ili zloupotrebljavaju fleksibilne oblike rada. Sve je više poslodavaca koji godinama unazad isplaćuju minimalnu zaradu kao redovnu zaradu, uprkos zakonskom ograničenju.
Uz to, da bi se povećala minimalna zarada, poslodavci dobijaju povlastice, pa su tako umanjeni ili ukinuti pojedini doprinosi, koji su išli na teret poslodavca, a svake godine se povećava i neoporezivi deo zarade.
U pregovorima oko minimalne zarade ne poštuju se parametri za utvrđivanje visine minimalca, koji su, pri tome, jasno definisani u Zakonu o radu. Pa zar upravo Vlada nije ta koja svojim primerom, mora da pokaže ili insistira na doslednom poštovanju zakona?
Iako na zahtev za povećanje minimalne zarade nezadovoljno reaguju, u ovim povećanjima poslodavci dobijaju najveći deo kolača, a ne radnici.
Prekovremeni rad, uglavnom neplaćen i uglavnom jedan od glavnih razloga za nesreće na radnom mestu, postaje pravilo, a ne izuzetak, pa sve češće dobijamo informacije o nepoštovanju radnog vremena.
Socijalni dijalog smatrali smo velikim dostignućem i često govorili da on nema alternativu. A on je samo slatki otrov za sindikate, jer, iako sedimo zajedno za stolom i pregovaramo, rešenja i rezultata nema.
Poslodavci manipulišu u pregovorima o kolektivnim ugovorima, uslovljavaju potpisivanje ugovora skraćenjem roka važenja, i sadržajem ugovora. Time se menja suština kolektivnog pregovaranja i kolektivnih ugovora. Dakle, i pored takozvanog socijalnog dijaloga, mi nemamo kolektivne ugovore u realnom sektoru. Istina, i zakonom predviđen uslov za njihovo važenje je nedostižan.
Mnoge kolege su danas, na svečanoj akademiji, želele da se obrate i govore upravo na ovu temu, jer, na žalost, apele i zahteve da se započne kolektivno pregovaranje, i potpišu ugovori na nivou grana u realnom sektoru, niko ne čuje.
Drugi socijalni partner, Vlada, sve češće ignoriše socijalne partnere prilikom izrade novih, i izmena i dopuna postojećih zakona. Gde se i kako se pišu ne znamo, samo je jasno da u tome ne učestvujemo, da se naše sugestije ne uvažavaju. Najnoviji primer je zakon o zapošljavanju stranaca, u čijoj izradi nismo učestvovali, a licemerno je što se od nas traži mišljenje koje je po pravilu neobavezujuće.
Čini mi se da se ponekad zaboravlja, a mi na to moramo podsećati, da su rad i radnik oni koji stvaraju profit, od čijeg rada žive poslodavci i država, da su radnici oni koji kreiraju i grade budućnost.
Citiraću ovde naše kolege iz američkog sindikata: Elon Mask ne pravi automobile, Džef Bezos ne isporučuje pakete u Amazonu, Hauard Šulc ne pravi napitke u Starbaksu. Bogati ne prave vrednost, radnici je prave!
Sve napred rečeno ne razlikuje se puno od situacije na početku 20. veka. Iste borbe i problemi, isti zahtevi.
Ono što izaziva zabrinutost, je neizvesna i nepoznata budućnost rada i radnih odnosa.
Tehnološke promene u procesu globalne digitalizacije dovele su do krupnih društvenih promena.
Zabrinjava brzina promena u načinu proizvodnje, načinu upravljanja, razmišljanja i rukovođenja. Zabrinjava i činjenica da tradicionalna radna mesta brzo nestaju, pa se smanjuje i potreba za ljudskim radom, jer roboti polako preuzimaju rad.
Komunikacija se danas obavlja u virtuelnoj sferi, radni zadaci, ali i otkazi se daju elektronskom poštom, stvara se sve veći jaz i neravnoteža između male grupe dobitnika i ogromne većine gubitnika. Mogućnost nadzora, stalne kontrole i zloupotreba su velike.
Za razliku od naših predaka, suočeni smo sa brojnim pitanjima na koje još tražimo odgovore. Kako organizovati zaposlene koji su fizički odvojeni i često ne znaju jedni za druge?
Koja je budućnost robotizovane proizvodnje u svetu u kome većina može da izgubi pravo na rad (i prihod), a manjina prigrabi sve?
Taj proces je toliko brz da nisam siguran koliko ga uopšte možemo pratiti.
Istina, bojkot neće usporiti te procese, pa se moramo prilagođavati i kao pojedinci i kao organizacije i kao društvo.
Ne postoje gotovi odgovori, ali od sindikata zahtevaju da počne da razmišlja i deluje na novi način.
Poštovani,
Istorija sindikalnog organizovanja je istovremeno i istorija privrednog i društvenog razvoja Srbije. Jer, sindikalne organizacije su se i pojavile sa ubrzanijim privrednim razvojem, sa razvojem industrije i zanatstva u Srbiji, novim industrijskim i društvenim odnosima i to kao organizacije koje pokreću akcije i štite svoje članove.
Zlatno doba za radnike bile su 60-te i 70-te godine prošlog veka, kada je, posle ubrzane posleratne izgradnje i obnove zemlje, nivo radničkih prava bio visok, kada je standard bio zadovoljavajući, radno vreme 8 sati, kada se brinulo o odmoru i rekreaciji radnika.
Dok su naši preci, korak po korak osvajali prava, nekad je utisak da mi, u 21.veku, idemo unazad, da prava gubimo svakoga dana, sa svakom izmenom ili dopunom zakona.
Pitanje je, istina, koliko bi tek bila smanjena, da nije bilo sindikata i naše borbe. Mi smo uspeli da sačuvamo mnoge koji su neopravdano ostajali bez posla, da zaključimo dosta dobrih kolektivnih ugovora kod poslodavaca, da skrenemo pažnju na nedostatke u sistemu zaštite na radu, da nametnemo neka bolja rešenja u pojedinim zakonima, da se izborimo za bolje uslove rada u nekim preduzećima, da skrenemo pažnju javnosti i inspekcije rada na brojna kršenja zakona i prava. Iako nismo zadovoljni, minimalna zarada raste svake godine i ta borba se nastavlja.
Na donjem delu postera koji je urađen za današnju Akademiju je, sitnim slovima, iskopiran, odgovor koji je veštačka inteligencija dala na pitanje o budućnosti radničkih prava u Srbiji.
Ja ću vam citirati deo: …..moguće je da će tehnološki razvoj i automatizacija dovesti do daljeg smanjenja radnih mesta i povećanja nezaposlenosti…to bi moglo da dovede do slabijeg položaja radnika na tržištu rada i smanjenja prava. Ipak, kako bi se radnička prava poboljšala u budućnosti, neophodno je da postoji snažna aktivistička zajednica koja se bori za prava radnika, kao i da postoje odgovarajući zakoni i propisi koji štite radnike od zlostavljanja i diskriminacije….
Dakle, od početka sindikalnog organizovanja, pa do danas, ali i ubuduće, kada roboti postanu deo svakog radnog procesa, poruka je ista i jasna, za uspeh je neophodna snaga, a za snagu udruživanje, organizovanje, solidarnost.
I to je poruka koju radnicima moramo svakodnevno slati, ali i poruka koju mladi moraju da čuju i usvoje, kako bi nastavili, ovaj, jedini put ka dostojanstvu rada i dostojanstvenom životu radnika.
Dragi prijatelji,
Ponosni smo na činjenicu da trajemo više od jednog veka, da se i dalje sa nesmanjenim entuzijazmom borimo za radnike, njihova prava i bolji život.
Ponosni smo na činjenicu da se, te daleke 1903 godine i Radnički savez Srbije priključio Međunarodnom sindikalnom savezu, što znači, da smo među prvim nacionalnim sindikatima, koji su prepoznali značaj šire solidarnosti i saradnje radničke klase.
Jedna od prvih aktivnosti mladog sindikalnog pokreta u Srbiji, u okviru međunarodnog saveza, bila je upućivanje 20 franaka radnicima koji su bili u lokautu u Holandiji, kao izraz međunarodne solidarnosti.
Ponosni smo i na činjenicu da, uprkos ogromnim promenama u ekonomskoj, političkoj i društvenoj sferi, načinu rada i procesu proizvodnje, uspevamo da se prilagođavamo, da prepoznajemo drugačije izazove, nove potrebe sveta rada, da se pripremimo za jače udare na prava i džepove radnika.
Po udruživanju u Radnički savez, vođena je statistika koja pokazuje da je broj štrajkova rastao od 37 štrajkova 1905 godine, do 75 u 1911 godini i dalje. Sve veći broj uspešno okončanih štrajkova organizovanih radnika dokazuje još jednu činjenicu, da radnici ne smeju da ćute, da je neophodno da se njihov glas čuje, da budu jedinstveni i solidarni, organizovani, jer to je jedina šansa za uspeh.
Drage moje koleginice i kolege, mi smo, verujući u dijalog, otupeli oštricu sindikalne borbe. A radnici čekaju nova, bolja rešenja, dostojanstven rad i pristojne zarade.
Zato se sistem socijalnog dijaloga mora hitno menjati, sindikati moraju postati ravnopravan partner čije se mišljenje i zahtevi poštuju. U protivnom, mi moramo menjati svoj metod sindikalne borbe.
To je i poruka koju nam simbolično šalje slogan današnje akademije, prošlost je putokaz, budućnost je put.
Svoj pozdrav na prvom i osnivačkom kongresu Radničkog saveza predsednik Luka Pavićević je završio rečima „kličem, živela organizacija svesnih radnika“. Dozvolite mi da i ja, svoje obraćanje završim pozdravom prvog predsednika Radničkog Saveza Srbije.
ŽIVEO SAVEZ SAMOSTALNIH SINDIKATA SRBIJE.
Hvala!